„Everyone is a potential genius, but if you judge the fish by its inability to climb the tree – you will consider it stupid by the end of its life“

(pripisuje se Albertu Ajnštajnu)

 

Nakon dvadeset godina pokušaja bavljenja različitim stvarima, čovek dođe do određenih zaključaka nakon mnoštva frustracija na radnom mestu. Zašto se one javljaju, zašto rezultuju smanjenjem produktivnosti i zašto na kraju svih pokušaja sleduje odustajanje? Koji su obrasci koji vode ka uspehu, ili neuspehu kod ljudi različitih profesija i društvenih statusa? Ovo su pitanja na koja ćemo se potruditi da vam damo odgovor u ovom tekstu.

Postoji glavna pristupa izboru posla kojim ćemo se baviti, a koji nas gotovo neumitno vode u neuspeh ili frustraciju na poslu, ali kao i sve i ovo je otvoreno za diskusiju.

 

Greška broj 1: Fokus na racionalno ponašanje

„Budi pametan, vidiš kakvo je vreme, zaradi ti sine koliko je tebi potrebno za normalan život, pa onda filozofiraj“. Rečenica sa kojom svo se svi susreli u raznim periodima odrastanja, jer se prožima kroz život od samog rođenja. Eto recepta da zaboravimo da slušamo zov svojih talenata. Trudimo se da zadovoljimo roditelje i svoje okruženje još pri izboru onoga što ćemo učiti u srednjoj školi, ili na fakultetu. Ili, ako smo tu sebi i dali na volju, trudimo se da budemo „racionalni“ kada biramo posao. Ako smo studirali ekonomiju, trudimo se da se zaposlimo u banci ili osiguravajućoj kući, jer "Znaš kako je, tamo su plate dobre, to daje sigurnost... " Kasnije, kada budemo sigurni za svoje radno mesto tamo, onda ćemo se izboriti da u okviru te kuće radimo ono što mi želimo i u čemu smo zaista dobri. Godine prolaze, naša frustracija onim što radimo i onim što postižemo na poslu stalno narasta i onda ili odustanemo, ili postanemo negativni, ili i gore stvari od toga.

 

Greška broj 2: Iracionalno ponašanje zasnovano na nedostatku strpljenja

„Hoću da radim ono što volim. Ne mogu više da gledam ni ove ljude, ni ovu firmu i ne mogu više da trpim ovoga idiota koji mi narađuje svaki dan... Odoh ja!“. Zatim sledi prelazak na drugo radno mesto ili u status nezaposlenog. Čak i u slučajevima prelaska u bolje firme, na bolja radna mesta koja su bila i duplo bolje plaćena – vrlo brzo bi se javila frustracija na isti način na koji se ispoljavala i ranije. Zašto? Zato što bi u svakoj ulozi u kojoj bismo se našli opet to bili mi. Opet bi to bio nivo kompetencija koje smo imali i ranije, imali bismo dostignut isti nivo lične zrelosti koji smo imali i ranije, i jednako bi bili definisan u izboru zanimanja koje odgovara našim "urođenim talentima".

 

Greška broj 3: Fokus isključivo na borbu za „dobro radno mesto“

Jednosmerna karta na putu za stres – bi bile prave reči koje opisuju ovaj pristup. Ovo je greška koju čini bar 80% ljudi koji su nezadovoljni svojim poslom i onim što postižu u životu. Ako sebi u podsvest usadimo potragu za dobrim radnim mestom, mi smo u stalnoj anksioznosti izazvanoj da ćemo:

  1. ili propoustiti priliku da konkurišemo za neko bolje (plaćeno) radno mesto
  2. ili da ćemo uraditi nešto što neće odgovarati zahtevima našeg radnog mesta
  3. ili da ćemo uraditi nešto što će nas dovesti u konflikt sa šefom i kolektivom

I da će kao rezultat sve što nas okružuje – nestati. Kada pristupamo stvarima na ovaj način, mi ili zaista na kraju izgubimo sve što imamo, ili postanemo prosečni kao umetnici u zadržavanju radnog mesta (umesto umetnici u bavljenju onim u čemu smo najbolji).

 

Iz ličnog iskustva, iz iskustava drugih, iz mnoštva pročitanih knjiga može se izvući jedan jasan zaključak o fatalnosti svih ovih pristupa. Suština zadovoljstva onim što radimo je u prepoznavanju onoga u čemu smo zaista dobri. To je po pravilu ono što bismo radili kada ništa ne bismo radili. Ono što nam svi naši prijatelji kažu da „smo to mi“, ono što nas samo po sebi vuče da se stalno usavršavamo i svakog dana budemo u tome bolji. Kada prepoznamo naše urođene talente, a svi ih imamo za nešto, život se menja iz korena.Osećaj je drugačiji, priroda se pobrinula za to. Ako to stanje duha i svesti dopunimo shvatanjem da je naša uspešnost u životu prevashodno određena našom korisnošću za druge ljude – naš fokus konačno biva upotrebi naših urođenih talenata za rešavanje problema drugih ljudi – i to je ono što nam se neminovno vraća kroz naš socijalni status i zaradu.

Razmislite zašto su plaćeni uspešni ljudi oko vas? Sale Đorđević, Emir Kusturica, Bil Gates i tako redom... Ne govorimo o onima koji su bili na pravom mestu u pravo vreme, onima koji su na ovaj ili onaj način oteli nešto od zajednice, ili onima koji žive od obmanjivanja drugih ljudi da im rešavaju probleme. Ne samo da nikada nisu u potpunosti ispunjeni i srećni, već pre ili kasnije bivaju „provaljeni“ i to su priče o ljudima koji uglavnom završavaju svoje živote prezreni od svoje okoline. To nikom ne treba. Puno je bolje definisati svoje blago koje svi nosimo, raditi na njemu i uživati u plodovima svoga rada.

 

Autor teksta

Radoje Gutović